Kada smo se zaputili na ovaj kratak put po Vojvodini, nismo mogli ni da pretpostavimo kakve sve divote nas tamo čekaju. Volimo Novi Sad, Sremske Karlovce i Frušku goru, ali to je uglavnom bilo to od Vojvodine što smo do sada obišli. Naša dugogodišnja želja i prva stanica na ovom putu bila je Subotica.
Ovaj grad na severu Srbije, tik uz Mađarsku granicu, sagrađen je na pesku nekadašnjeg Panonskog mora. Pun je predivnih zgrada iz doba secesije (austrougarski pravac u art nouveau), čije fasade su mi oduzimale dah na svakom koraku. Imali smo sreće da upoznamo meštanina i turističkog vodiča,
Nemanju Mutić, koji nam je tako savršeno dočarao istoriju ovog grada da smo se u jednom trenutku zaista osećali kao u bajci. Ispričao nam je zašto su zgrade zapravo toliko impozantne. Naime, imućne porodice i plemići tadašnje Austrougarske su pokušavali da se istaknu i budu bolji od komšija pa se zato ne zna koja zgrada je lepša od koje. Neke su sada podeljenje u stanove pa su postale stambene zgrade, a u nekima se nalaze konzulati, banke i slične institucije.
Čovek koji je zaslužan za najlepša zdanja ovog grada je talentovani Ferenc Rajhl. Ovom uspešnom arhitekti je secesija baš išla od ruke, o čemu najbolje svedoči njegov nekadašnji dom koji je sada Savremena galerija. Današnja Gradska biblioteka, a nekadašnja Nacionalna kasina, je totalno drugi pravac u arhitekturi, ali podjednako pokazuje talenat ovog čoveka. Nemanja nam je ispričao legendu vezanu za njegov poslovni krah koja ujedno daje objašnjenje zašto je bankrotirao i zašto se iz Subotice 1908. godine preselio u Segedin. Legenda kaže da je svojoj služavki kupio bicikl, najverovatnije kako bi lakše obavljala nabavku. Ovo je protumačeno kao ljubavna afera od strane nekih sugrađanki. Kako se njegova tašta našla na mestu gde se o ovome vodila rasprava, ušla je u konflikt sa jednom od gospođa koji je dovoljno eskalirao da dospe u lokalne novine. Kažu da je to bio početak njegove propasti. Danas se u dvorištu njegove palate, koje je sada restoran, nalazi bronzana skulptura devojke sa biciklom.
Iz ove posete Subotici naučili smo koliko fasadni ornamenti mogu da imaju jaku simboliku. Ali takođe, koliko mogu da je nemaju uopšte. Zvuči zbunjujuće ali sledi objašnjenje. :)
Ova zgrada naročitih i raznobojnih ornamenata, dizajnirana je sa namerom da bude banka. Zato svaki njen detalj ima svoju simboliku - košnica na vrhu fasade predstavlja izobilje, sove oko prozora predstavljaju mudre odluke, dok veverice znače štednju. Šareni detalji su većinom keramički, što u ovom gradu nije redak slučaj, kako je čuvena mađarska Žolnai keramika jako zastupljena u arhitekturi. Nemanja nam je, takođe, ispričao kako svaki ornament ili pločica imaju svoj original i redni broj kako bi mogli biti zamenjeni ako se nešto dogodi nekoj od fasada.
U isto vreme, mnoge dobrostojeće porodice su se, kao što sam pomenula na početku, takmičile koja će imati istaknutiji dizajn i fasadu svoje vile. Kako su postojali katalozi skulptura i ukrasa, ljudi su se često odlučivali za onu koju nema komšija, pa su tako nasumično birali onoga čega nema u gradu. Tako je ovaj vitez dospeo na vrh jedne od zgrada u pešačkoj zoni. On zaista nema nikakvu simboliku, kao i mnoge skulpture raznih grčkih bogova i boginja.
Uživala sam u raskošnom zelenilu ovog grada, njegovom sporom a živom tempu, u svakom secesijskom detalju i u količini srca koja krase fasade. Sledeći put kada posetite ovaj magičan grad, krenite u lov na srca, iznenadićete se koliko ih je i gde se sve nalaze. :)
Stižemo do nečeg jako specijalnog. U pitanju je obnovljena subotička sinagoga. Do pre nekoliko godina, iako ruinirana, privlačila je pažnju fotografa i raznih mladenaca, a sada je sa svojim novim sjajem, postala i prava turistička atrakcija.
Ovih dana je najviše koriste za koncerte i izložbe, a manje u verske svrhe. Mene je veoma asocirala na dizajn dvorca u Arendejlu, da, mislim na Anin i Elsin dvorac. :D Uostalom, prosudite sami. Osećala sam se kao u Diznilendu, nisam znala gde bih pre da gledam i da li je sve što vidim zaista ispred mene.
Nismo imali mnogo vremena, jer smo žurili nazad na Taričin rođendan, pa smo morali da biramo između roze jezera pokraj Subotice i Sombora, gde su nas čekali drugari koje dugo nismo videli. Kako nismo očekivali da se par dana nakon toga zarazimo ovim groznim virusom, u nadi da ćemo se vratiti dok je jezero još uvek roze (što je samo tokom letnjih meseci zbog algi koje tada u njemu žive), nastavili smo ka predivnom Somboru.
Sombor je prilično manji od Subotice ali se vodi velika borba oko toga koji je od ova dva grada najzeleniji grad Srbije. Ja sam vam ponajviše fotkala arhitekturu, ali verujte, te ulice pune visokih i raskošnih drvoreda su zaista veliki deo lepote ovih gradova.
Bili smo smešteni u blizini pešačke ulice koja je bila izuzetno živa, posebno uveče, pa smo se po samom dolasku već osećali nekako morski. Ne znamo da li je zbog silnih bašti kafića, graje ljudi, žive muzike ili zbog veoma toplih dana i večeri, ali smo se po dolasku duhom transportovali na primorje. Veliku ulogu u ovome je odigrao i Veliki Bački kanal, u kom se meštani osvežavaju i uživaju na njegovoj obali pod suncobranima.
Naši drugari su u međuvremenu iznajmili vikendicu na Bajskom kanalu koji se, takođe, nalazi u blizini grada. Kada smo se zaputili tamo, zaista nismo mogli ni da zamislimo koliko je to mesto zapravo bajkovito. I dalje tvrdim da je tako i dobio ime Bajski kanal, jer je izašao pravo iz bajke. :)
Voda u ovom kanalu je izuzetno čista iako je stajaća, o čemu svedoče brojni lokvanji. Činjenica da se voda ne kreće doprinosi bezbednijem kupanju ispred vikendica, koje se nalaze celom dužinom kanala. Svaka ima svoj dok ili plažicu, pa čak i čamčiće i pedaline. Neretko prođe i neko od komšija na dasci ili dušeku, sve je mirno pa se u vodi samo ogleda nebo i okolno zelenilo. Iznad vode lete ogromni vilin konjici, pa čak i labudovi. Da, lete tik iznad vode u raznim pravcima, a onda doplivaju do svakog od nas po malo hrane.
Plovili smo u malom drvenom čamcu, plivali, uživali u našoj omiljenoj ‘piknik gozbi’ koja se skoro uvek sastoji od sireva, voća i bageta - savršena kombinacija! Obožavamo da ponesemo sa sobom
Doncafé 3 sec 2 1 black domaću kafu, koju spremamo lako na samom pikniku, što nam je poseban gušt. Bilo je to jedno totalno spontano, a savršeno popodne.
Dok sam se brčkala među lokvanjima sa pogledom na sva ta prelepa dvorišta i njihove dokove, nisam mogla ni da sanjam da će mi se uskoro pridružiti cela porodica labudova! Ovo je bio prvi put da vidim bebe labudiće, na prvi pogled sam se zaljubila u njih. Onda sam shvatila da plivamo zajedno u ovom kanalu iz bajke. Kakav kraj jednog magičnog vojvođanskog popodneva.
Plan je bio da nastavimo svoje vojvođanske putešestvije posle Taričinog rođendana, ali kao što verovatno već znate, to je bio trenutak kada smo se porodično zarazili kovidom. Posle velike borbe se, najzad, svi lepo oporavljamo, pa se nadamo da ćemo što pre moći i da ostvarimo bar neke od silnih planova koje smo imali za ovo leto.
